Ištvan Farkaš: Zašto Romi beže iz Srbije

Ištvan Farkaš, srbijanski državljanin, Rom po nacionalnosti, od leta 2013. godine, kaže, “suptilno proteran” iz Novog Sada i Srbije, svoj novi život pokušava da pronađe u Nemačkoj, gde se trenutno bori za status azilanta. Ono što mu u tome predstavlja najveći problem, kako kaže, je to što nemačke vlasti Srbiju smatraju “zemljom sigurnog porekla”, što će reći zemljom u kojoj se, ako ništa drugo, ono bar “može živeti”, iako on sâm smatra da mu je pomenuti “život” u Srbiji već decenijama ugrožavan, onemogućavan i uništavan.

Ištvan Farkaš

Ali krenimo redom. Ištvan Farkaš je rođen u Somboru 1962, imao je, kako kaže “relativno normalan život”, bio jedan od najboljih đaka, kako u osnovnoj, tako i u Srednjoj pedagoškoj školi, a od diplome Više pedagoške deli ga tek jedan ispit. Nakon smrti majke, sa kojom je živeo, porodična kuća se obrušila, budući da, kako veli, sebi nije mogao da nađe posao kojim bi obnovu obezbedio. Upravo u to vreme i započinju njegovi prvi beskućnički dani. Zahvaljujući činjenici da je, kako nam priča, još kao srednjoškolac i student završio nekoliko kurseva, između ostalog i novinarstvo, dobio je ponudu za posao u jednom ovdašnjem mediju, zbog čega se, sa novom nadom, preselio u Novi Sad. Nažalost, veli, to je bilo tek jedno od prvih praznih obećanja koja je dobijao tokom celog kasnijeg života. Ukratko, od preseljenja u Novi Sad, najveći deo svojih dana proveo je spavajući pod mostovima, po šupama, podrumima ili po stančićima u koje bi ga na kratko primali poznanici i rodbina.

Preživljavao je od prodaje onoga što pronađe po kontejnerima, a iz istih kontejnera se najčešće i hranio. Za sve to vreme, priča nam Ištvan, redovno se usavršavao, završavao brojne kurseve, pohađao seminare, bio aktivan u romskim i aškalijskim udruženjima, boreći se za prava svojih sunarodnika, a bio je i jedan od osnivača i ujedno predsednik Gradskog sindikata sakupljača sekundarnih sirovina. Objavio je dve knjige poezije, a jednu i preveo sa mađarskog na srpski. Nažalost, sve te aktivnosti i borba nisu bili dovoljni da mu obezbede ono što mu je bilo najpotrebnije, to jest posao, a čemu je najviše, kaže, kumovala činjenica da je Rom i da ima običaj da “galami protiv vlasti”. Nakon bezbrojnih pokušaja da ovde živi ljudskim životom, najzad je, pre dve godine, odlučio, kako rekosmo, da taj život potraži u Nemačkoj, gde trenutno “uživa” status tražioca azila.

– Ono čime sam iz Srbije maltene proteran i što me je nateralo da budem tražilac azila, ali i statusa političkog emigranta, je izostanak efektivnog i pravovremenog reagovanja organa vlasti na svaku povredu mojih ličnih prava i interesa, prava i interesa naroda kom pripadam, to jest Roma, kao i građana uopšte. Tu su i veoma česta prekoračenja ovlašćenja pripadnika istih tih vlasti, kao i tretiranje Roma kao sedamnaestorazrednih građana, te izostanak efektivnog i pravovremenog reagovanja na prečeste napade na sve oblike drugosti i negiranje da je tih napada uopšte bilo ili da su se oni desili na nacionalnoj, verskoj, jezičkoj ili rodnoj osnovi. Tome treba dodati i uticanje na rezultate izbora korumpiranjem, ucenama i pretnjama, policijske akcije bez razloga i sa nepotrebnom primenom sile, maksimalne sudske kazne za Rome, čak i za nedovoljnu ili nedokazivu krivicu, a uslovno kažnjavanje ili potpuno oslobađanje od kazne za krivična dela protiv Roma – priča za portal mojnovisad.com Ištvan Farkaš, koji trenutno pred nemačkim sudovima pokušava da dokaže da Srbija ni najmanje nije toliko “sigurna” koliko se to, gledano sa “druge strane”, može nekome učiniti.

U nemačkom gradu Balingenu, gde trenutno boravi, živi od minimalne državne pomoći kao tražilac azila. Bio bi, kako kaže, srećan kada bi tamo mogao da radi, umesto da živi “na račun građana Nemačke”, ali je svestan da je, do rešenja njegovog statusa, svaki poslovni angažman praktično nemoguć. Ipak, veli, ni tamo nije besposlen, budući da sve svoje vreme koristi za “borbu protiv kolektivne deportacije i za informisanje građana o stvarnim uzrocima zbog kojih Romi sa Balkana traže azil”. Kaže da je “hiljadu odsto siguran” da će u Nemačkoj dobiti azil, budući da poseduje dokaze da je u Srbiji izopšten, proganjan i šikaniran po bezmalo svim osnovama.

– Za sebe sam siguran, jer sam dovoljno i uporan i tvrdoglav da izborim mogućnost da kažem i pokažem to, a dovoljno rečit da znam kako to reći proverljivo, samim tim i
ubedljivo. Ali strahujem za druge Rome sa Balkana, ne zbog toga što oni nisu prošli sve što sam ja prošao, ili zbog toga što oni ne bi imali dokaza za to, već zato što, nažalost, em najčešće nisu ni dovoljno svesni šta nas u stvari zaista kolje, em nisu dovoljno prodorni i uporni da to pokažu svetu. Plaše se, jer su nas svakojako navikavali i trenirali da se plašimo. A to je možda najveća posledica tog viševekovnog terora nad nama i jedan od osnovnih i dokaza i razloga za azil. I, uz to, početni korak tihog genocida koji je uveliko u toku – veruje Farkaš.

I u Nemačkoj, kako kaže, doživljava neprijatnosti, počev od straha da će biti deportovan u “logor Srbija”, pa do neprijateljski nastrojenih pojedinaca koji s mržnjom gledaju na sve strance, a pogotovo na Rome. Ipak, pomenute neprijatnosti u Srbiji bile su, veli naš sagovornik, daleko veće i učestalije.

– U Srbiji sam mnogo puta doživljavao napade od građana zamračenih stavova, ali je mnogo gore to što sam doživljavao bezrazložna maltretiranja od, recimo, policije i ignorisanja, nereagovanja na te napade od strane onih čiji je osnovni posao da građane zaštite, a to su razne službe, funkcioneri, tužilaštvo, sudovi, ombudsman – ogorčen je Farkaš.

On dodaje da veruje da bi u Srbiji, ukoliko bi “bio primoran” da se vrati, “milijarde neosnovanih napada” na njega i ostale Rome, poput “psihičkog ugnjetavanja, fizičkih nasrtaja i kažnjavanja za neučinjeno dobile pravni i zakonski osnov”. Ovdašnji zakon, kako kaže Farkaš, “može proglasiti kriminalcem svakoga ko se i usudio da negde potraži azil”, tako da bi, veruje, takva sudbina i njega, sasvim sigurno, čekala. Ali…

– Ali, ja se ne vraćam tamo. Jer, ili ću ovde izboriti azil, ili se pozvati na svoje pravo i potrebu da to pokušam u nekoj drugoj državi, koja će imati više sluha prema stvarnim razlozima mog putešestvija – zaključuje Farkaš.

“Ciganštura”

Na pitanje kakvim poslom bi u Srbiji bio zadovoljan, Farkaš bez dvoumljenja odgovara:

– Bio bih zadovoljan poslom iz mojih osnovnih struka, što podrazumeva radno mesto u nastavi, kao učitelj, asistent, radioničar ili šta god, ili poslom novinara. Želim da budem tretiran kao čovek i kao strukovno sposoban ili nesposoban za nešto, a ne kao “ciganštura” koji bi mogao da radi samo nešto u vezi sa “ciganijom”, ako bi me čak i tu pustili. Ali da bi došlo da takvog tretmana, a tek posle i do mogućnosti posla, prvo bi trebalo da se iz korena izmeni trend odnosa prema onima koji su po nečemu različiti, ne samo prema Romima. Do tada, u ovakvom sistemu, sve je još uvek nemoguće.

Kolateralna šteta

– Na činjenicu da se Srbija u Evropi tretira kao “zemlja sigurnog porekla” gledam kao na pokušaj manipulacije javnošću, sa svih strana, jedino u cilju održavanja pozicija i funkcija, ovih u EU i u balkanskim državama. I, naravno, kao na novo uračunavanje kolateralne štete. Jer, čemu bi drugom građani Srbije, i drugih balkanskih država, i mogli služiti? Naročito ako to i nisu građani kao sav svet, već samo “ciganija”. Sa sasvim malim “c”. Toliko malim kao i mi što smo – kaže Farkaš.

Večito između, polubiografska noćna mora, autor Ištvan Farkaš
1.
Srbija, jun 2013.

Budiš se u tuđoj šupi, gde su te pustili da prespavaš mesec ili dva, da ne bi neko vreme morao spavati ispod mosta ili u obrušenim podrumima zgrada koje će uskoro biti sravnjene sa zemljom, kako bi na njihovom mestu bio izgrađen parking ili hotel. Tvoja kuća, u tamo nekom dalekom gradu, davno srušena, jer nisi imao novaca da kupiš pola kubika žute zemlje
da oblepiš one silne pukotine od vlage. Nisi imao novaca jer si poslednji put radio kao zamena pre više od 25 godina, na mesec dana, dok je onaj bio na godišnjem odmoru. Radio si poslednji put pre više od 25 godina, jer posle toga, gde god si poslao prijavu za posao, rekli su “dođi, baš ti nam trebaš”, ali kada si stigao odjednom je mesto bilo zauzeto. Šta ćeš, bio si previše crn, takav si rođen. A onda si, posle petnaest godina uzaludnog pokušavanja, odustao. Odustao si, i potpuno se okrenuo sakupljanju sa kontejnera, od kojeg si tih petnaest godina
preživljavao dan. A sada je to nabujalo na više od trideset godina mrcvarenja sebe po kantama. Ipak, nadao si se još, odlazio na učenje, kvalifikovanje, doedukaciju, možda ipak negde nekad dobiješ radno mesto.
A sad se budiš u tuđoj šupi sav oznojan od vreline i gladan. Juče si našao samo četvrt hleba i nekoliko krompira. Izlaziš na česmu u dvorištu, sređuješ se, oblačiš snežnobelu majicu koju ti je poznanica oprala, jer ti nemaš gde. Ideš. Ideš na tribinu u Pokrajinsku skupštinu, gde pričaju o tome da Romi dobijaju sve i svašta od države. Ideš da kažeš da to uopšte nije tako, da svedočiš o desetinama, hiljadama koji to nikada ni čuli nisu, kamoli videli. Prekjuče si to dokazivao na seminaru, prošli mesec na okruglom stolu, pre tri meseca na konferenciji za štampu, i tako godinama, decenijama. Ali niko te nije čuo, niko te nije hteo čuti. Samo su naglo završavali, te neke tribine i stolove, kao, nema više vremena, mora se ići. Ali ti ideš. Ideš i danas. Mora se. Jer to je tvoj, samo tvoj zadatak. Jer nema ko da kaže, ako i ti prećutš.
Pre nego što izađeš, pogledaš na hrpu najlonskih kesa. Ne, nećeš ni danas ići da prodaš te kablove i novine, još ih je premalo. Za ovih mesec dana, ako si sakupio tek nešto više od petnaest kila kablova i dvesta kila novina. Premalo. Ali nisi stigao više od silnih
konferencija i tribina i mitinga. Jer ko bi, ako ni ti ne bi?
Ideš. Usput ulaziš kod prijatelja, pišeš mu molbu za socijalnu pomoć. Za socijalnu pomoć na koju ti nemaš prava. Zatim prelaziš kod drugog, pišeš prijavu za sud jer su ga prekjuče napali skinhedsi. Pa usput povedeš njegovu ćerku do zabavišta, jer on mora na kontejnere, a njegova žena mora čuvati ono četvoro manjih.
Izlaziš sa tribine. Opet si im rekao sve, i opet istim, potpuno istim ljudima, kojima godinama govoriš. I opet uzalud. Oni, kao, nisu znali. Oni će, kao, smisliti već nešto. Kao i poslednjih pet godina. A nikako da smisle i urade.
Krećeš na kontejnere, možda nađeš nešto bakra, ili hrane, ili odeće na putu ka kući. Pored jednog kontejnera te napada grupa mladih, ti mirno stojiš, gledaš ih i ne mičeš. Oni iznenađeni tim, uzmiču i odlaze. Trebalo bi napisati još jednu prijavu. Ali čemu? Ni na poslednjih deset niko nije ni odgovorio. Još čekaš odgovor ombudsmana na žalbu protiv policije da ne obavlja svoj posao, jer si Rom. Ali, ni tog odgovora nema, već sedmi mesec. Ništa, nećeš ni ovu prijavu napisati. Hoćeš, ako napadnu druge, ali za sebe, čemu, kada i tako neće ništa biti od nje. Ti si samo Rom, uz to i bundžija protiv vlasti. Stižeš kući, uzimaš tricikl sa plakatima i krećeš u svakodnevnu protestnu šetnju gradom. Već treći mesec, iz dana u dan. Zaustavlja te policijska patrola, maltretiraju te, šikaniraju te, gurkaju te i smeju
se grohotom, ali znaš da ti ništa ne mogu. Ne mogu ti zabraniti da mitinguješ šetajući. Za to ne treba prijava skupa, ne treba dozvola. Ipak, onaj jedan, onaj besniji, kada shvata da ti znaš
šta, kako i dokle možeš, počne šutirati tricikl i cepati plakate sa njih. Ćutke sakupljaš, zalepiš opet selotejpom, i ideš dalje, mirno, staloženo. Da li ćeš ovo prijaviti nekome? Nećeš. Već si dva puta.
A onda srećeš prijatelja, onog trećeg. I on ti kaže da su sada, pre pola sata, bili u kući gde spavaš, tražili su tebe, a prebili vlasnika šupe i njegove ukućane, jer te nisu zatekli tamo. Bili neki ćelavi, sa čizmama. Hitaš kući, vodiš malog kod lekara, lekar ga ne prima, neka dođe za tri dana. I onda ti padne mrak na oči. Govoriš sve i svašta lekaru, on zove policiju, oni prete i pred tobom ošamare detetovu majku. Smrkava se, sad će noć. Odvedeš ljude kući, i krećeš. Ideš do svojih, koji su te zvali da ideš s njima na azil još pre dva meseca, ali ti si rekao da nećeš, tebi je ovde mesto, ti se ovde moraš izboriti sa svetom. I svaki dan si im ponavljao da oni idu, ali ti nećeš. Otvaraš vrata malenog sobička, i bez uvoda pitaš samo: “Kad polazimo?” I, kada ti kažu “za šest nedelja”, razmišljaš šta sve da nabaviš i prodaš, da bi imao za prevoz. Dobro da nisi danas prodao one kablove…

Ištvan Farkaš 2

2.
Nemačka, avgust 2015.

Budiš se. Budiš se sav oznojen. Ne od vreline, jer ovde nije nikada prevrelo, već od noćne more. Od strepnje u snu. Od strepnje, koja se iz jave uvlači u san i tamo te dalje muči. Od dvogodišnje strepnje, koja se u poslednje dve nedelje ustostručila. Strepiš od toga da će vas,
Rome sa Balkana, poslati nazad u pakao. U Srbiju, Bosnu, Makedoniju. Da će vas poslati pre nego što uspeš da dokažeš da vi niste došli zbog gladi i hladnoće, da niste došli zbog novaca, već zbog svakodnevnog terora nacističkih grupa i države nad vama. Da vi jeste politički
progonjeni. Od one politike koja se zove manjinskom. Od zakonodavstva i sudstva. Strepiš. Ne zbog sebe, jer znaš, ti ćeš već nekako izgurati, bilo gde, naučio si na to, naučili su te silni
seminari, kvalifikacije, i život. Ne, ne strepiš za sebe, već za onih 94.000 Roma. Za 94.000 ljudi. Osoba. Duša. Koji su sada, osim toga što su Romi, postali i državni neprijatelji traženjem azila. Jer novi zakon u paklu – Srbiji tako kaže: „Svi  koji su tražili azil su
kriminalci koje Država može da osudi, kazni. Ne mora, ali može. A ako može, onda i hoće. Jer su Romi. Jer i do sada je osuđivala Rome kad god je mogla. Uprkos tome šta je svetu govorila.
Budiš se. Ideš u kupatilo, uređuješ se, pa sedaš za kompjuter. I pišeš pismo novinama, partijama, civilnim organizacijama, korisnicima društvenih mreža. Predlažeš saradnju, nudiš svojih nekoliko hiljada dokaza, tražiš podršku. A onda staneš, razmisliš. Čemu? Da li da pošalješ, kad ni na ovih stotinjak koje si ove dve godine poslao nisi dobio nijedan odgovor? Čemu poslati? Hoće li to promeniti išta za ovih 94.000 osoba? Hoće li bar usporiti njihov
novi pogrom? Strepiš da neće. Ipak šalješ. Jer možda… Jer ovo nije Srbija. I možda se ipak nađe bar neko da pročita, razmisli – i učini nešto. Bilo šta.
I čitav dan razmenjuješ poruke, pisma, deliš statuse. Otvaraš mejlove, otvaraš sajtove, tražiš, grozničavo tražiš nove adrese, nove kontakte, nove mogućnosti. I strepiš. Živiš noćnu moru. Neprekidnu. Jer sada, ni sada, kao ni pre, nisi nigde. Uvek si negde između. Večito između.
Razapet na raskrsnici prkosiš vetrovima, svađaš se sa suncem, smeješ se u lice kiši i snegu. I govoriš: “E, pa nećeš, ovaj put nećeš. Iz inata.” Ali strepiš. Večito između.

Advertisements